среда, 18. октобар 2017.

Albanija - ili jedna od poslednjih Evropskih zagonetki :)

Kada sam kao mala slušala priče o Albaniji pa i nisam imala baš neku želju da je otkrijem i upoznam.

Sada kao odrasla, eto radim kao vodič i jedino na Balkanu nisam obišla baš Albaniju opet nisam imala baš neku naročitu želju da je upoznam i obiđem. Razmišljam se ko to normalan i želi da je obiđe. I tako sam uporno izbegavala ture ka Albaniji. Pa ko god se pojavi i želi ići ja okrenem grupu negde na meni znano područje i sve tako do pre mesec dana. Tada se pojavila jedna vrlo uporna grupa koja je baš želela Albaniju i mene kao vodiča. Moraju se predrasude zaboraviti i krenuti na put.

Sreća pa su sve to samo predrasude, jer Albanija danas to svakako nije. Ona predstavlja novu turističku destinaciju koju  bez ikakvog straha i bojazni treba upoznati. Tako bar kažu.
Albanija je mediteranska zemlja u jugoistočnoj Evropi, u njoj živi oko 3,5 miliona ljudi, od kojih su 95 odsto Albanci. Dominantna vera je islam, ali ima i pravoslavaca i katolika.

I tako počinjem da se pakujem, spremam destinaciju o kojoj baš ništa ne znam i za pet dana krećem put Albanije. Proveravam po sto puta kuda sam sakrila dokumenta, gde mi je osiguranje, da li ono uopšte važi u Albaniji ... Sazivam kolege koji su išli, prikupljam još brdo informacija i krećem ka zemlji orlova i bunkera.
Otprilike sam ovako zamišljala ono što mogu videti kada stignem u Albaniju :)

Putovanje od Užica, preko Crne gore do Podgorice uglavnom dobro poznato. Onda put preko Božaja do granice sa Albanijom. Božaj (MNE) - Hani i Hotit (AL) . Iskreno Hani i Hotit prelaz ne uliva poverenje kada se prelazi trenutno u nekim radovima. Gužva Albanci i mi se malo teže razumemo, ali polako uđosmo u Albaniju uz kaficu policajcu ;) 

Put od graničnog prelaza do Skadra, iskreno me iznenadio, put je nov, dobro obeležen i brzo smo stigli u Skadar. Grad me iznenadio.



Skadar je jedan od najstarijih gradova u Albaniji, grad koji se nalazi na Skadarskom jezeru. On je važan kulturni i ekonomski centar Albanije. Skadar je takođe poznat kao centar katolicizma u Albaniji i savršen primer da  različite religije mogu da žive zajedno u jednoj zemlji. Grad je osnovan u četvrtom veku pre nove ere i dugo je imao zastitnu ulogu - štitio je put trgovine na rekama Drin i Bruna. Postao je glavni grad Ilirije u trećem veku pre nove ere. Potom su ga osvojili Rimljani, a nakon toga je bio deo srednjovekovne Srbije dok ga nisu osvojili Turci 1479. godine. Postao je deo mlade države - Albanije - 1912. godine nakon Prvog balkanskog rata. Stari deo grada je nakon pada Envera Hodže rekonstruisan a danas čini mesto atraktivno za posetu turista, zbog brojnih radnji, kafića i restorana. Slika iznad je deo starog grada.


Glavna znamenitost grada je tvrđava Rozafa koja je izgrađena u trećem veku pre nove ere. Danas se tamo nalazi mali muzej, gde se mogu videti Ilirski novčići, oružje iz Otomanske imperije kao i lični predmeti lokalnog stanovništva. Sa tvrđave se pruža neverovatan pogled na ceo region ( slika iznad ).
 Tvrđava se impresivno uzdiže na stenovitom uzvišenju, na visini od 130 m iznad nivoa mora. Uz nju je vezana legenda koja govori da su je gradila tri brata ali sve što bi preko dana sazidali, preko noći bi vile porušile. Ime tvrđave „Rozafa“ potiče od imena „verne ljube“ najmlađeg od trojice braće koja je kao žrtva uzidana u tvrđavu.


Skadar je veoma ponosan na spomenik Majke Tereze  - ona je predstavljena sa rukama prekrštenim preko grudi kao simbol vere koju je nosila kroz život. Albanci su veoma ponosni što iz njihove zemlje potiče ovakav svetac. Na oko 5 kilometara od grada nalazi se stari most Mes preko reke Kir, koji je jedan od najstarijih očuvanih mostova Otomanske imperije. U početku su postojala tri mosta ali je samo jedan sačuvan do danas.

Ono sto Skadar čini atraktivnim jeste multikulturalnost, u troglu se nalaze katedrala, džamija i crkva koje to potvrđuju.

Neki turisti kažu da je Skadar prava duša Albanije sa svojim uskim ulicama i antičkim kućama koje se sjedinjuju sa kamenim zidovima i modernim zgradama.Ovo je mesto vredno posete kako bi se osetio duh prave Albanije. Mene je za početak ohrabrilo da nastavim opušteno sa daljim upoznavanjem ove misteriozne zemlje. 



Kada sam trebala krenuti ka Albaniji čitala sam sledeće da je turizam  poslednjih godina u velikoj ekspanziji, jer u zemlju stiže sve više turista iz raznih zemalja, a u turističke gradove se dosta ulaže.
Izlazi na Jadransko more na zapadu i Jonsko more na jugozapadu. Mahom je brdovitog i planinskog terena, a njena morska obala prostire se na 450 kilometara. Plaže su uglavnom peščane, a najduža je 12 kilometara. Ima blagu, ali uglavnom vlažnu klimu. Osim prestonice, Tirane, koja ima preko 700.000 stanovnika veći gradovi su Drač, Elbasan, Skadar, Valona ... Mi smo odlučili noćiti u Draču.
Put od Skadra do Drača je uglavnom dobar. Vrlo brzo se stiže. E sada signalizacija dok se ne stigne do grada je odlična. A kada već dođete u grad tu nastaje problem. Masovna gradnja, grad se razvija uz more i od centra grada se pruža nekih 10 kilometara hotela, pa sve to u tri do četiri ulice i bez signalizacije. Tu nam nije pomogla ni mapa ni navigacija, srećom albanci su ljudi koji žele da pomognu pa posle jedno sat vremena lutanja smo pronašli naš hotel na obali mora. Kada smo stigli u hotel odmah smo sve zaboravili, a pogled iz hotela je sledeći:


Malo smo se odmorili naravno okupali jer plaža u Draču vam prosto ne dozvoljava da samo sedite i gledate,a to izgelda upravo ovako :


Posle kraćeg odmora krenuli smo u večernju šetnju centrom Drača. Tu se već pokazalo jedno skroz drugo lice Albanije. Desetine dobrih restorana i kafića, živ, urban, centar grada u punom sjaju, načičkani novoizgrađeni hoteli na samoj obali prelepih, peščanih plaža munjevito menjaju sliku i utisak o Albaniji na bolje. Mene su naročito oduševili mali električni automobili koji se mogu rentirati i sa njima se najlakše može obići grad. 


Drač se nalazi na obali Jadranskog mora, smešten je na 33 kilometara zapadno od Tirane, jedan je od najstarijih gradova u Albaniji. Danas u Draču živi oko 215.000 stanovnika, to je najveći turistički centar i luka u Albaniji. Ispod starog grada razvio se novi sa lepim zgradama, bulevarima i šetalištima. Nekoliko feribota saobraća svaki dan sa Italijom.


Sutradan smo pravo iz Drača krenuli put Tirane ili raznobojne Tirane kako je jos nazivaju. 




Srce Tirane je Skenderbegov trg koji zajedno sa širokom avenijom okuplja većinu bitnih institucija u gradu, tu su smeštena ministarstva, opera, pozorište, a nedaleko, u obližnjem parku smeštena je zgrada parlamenta. 



Prestonicom dominira spomenik kneza Skenderbega na konju. Ovaj junak je uspešno branio zemlju od Turaka, simbol je Albanije. 

Ipak, na arhitekturu je više uticao antijunak Enver Hodža, koji je Albaniju godinama držao u izolaciji, tako da je ona poznata po tome što se u nju nije moglo ni kročiti, niti iz nje izaći. Stanovnici nisu imali pasoše ni mogućnost putovanja pa ni po Albaniji. Javni prevoz nije postojao, kao ni privatni automobili. Privilegiju da voze automobile su imali ministri i ljudi bliski vladi ostalo stanovništvo do 1991 godine je vozilo bicikle ili kocije. 

Nakon Drugog svetskog rata, Albanija postaje komunistička država, a Enver Hodža upostavlja politiku izolacije, što prouzrokuje propast albanske privrede. Ali 1991. godine nakon smrti Envera Hodže i pada komunizma počinje i procvat. Albanija je jedna od najsiromašnijih u Evropi, ali se i najbrže razvija. Hodža je bio komunista koji je branio negovanje religije, nakon njega su izgrađenje nove crkve i džamije, kao da religije u toj zemlji pre nije bilo. 
Na slici ispod se nalazi nekadašnja kuća Envera Hodže iz centra Tirane iz dela grada koji je nekada bio zabranjeni grad za obične stanovnike Tirane. 

Starih crkava i džamija gotovo da nema jer ih je Hodža srušio ili prenamenio za druge svrhe. Međutim, na Skenderbegovom trgu Ethem begova  džamija iz 18 tog veka  je ostala netaknuta. 


U Tirani je smešteno nekoliko zanimljivih muzeja, veliki park u samom središtu grada, a centar obiluje šarenim zgradama na kojima su pravi umetnici naslikavali murale i stvarali sjajne umetničke poduhvate, dela po čemu je Tirana nezvanično ponela naziv grada šarenih zgrada. Posebno zanimljivo postaje kada skrenete sa glavnih puteva, gde počinje pravi život, nimalo ušminkan …

Polako napuštamo Tiranu i polazimo ka poslednjem odredištu na ovom kratkom putovanju po Albaniji. Grad Kruja, rodni grad čuvenog Skenderbega. Da li taj grad ima šta zanimljivo pokazati pitali smo se. I posle vožnje na 600m nadmorske visine ukazao nam se nestvaran grad sa fantastičnim pogledom na veliki deo Albanije.

Ono što nam se prvo ukazala stara čaršija jako slična staroj Mostarskoj čaršiji:
  


Kruja, grad u središnjoj Albaniji i glavni centar albanske srednjovekovne države, jedna je od najpoznatijih i najposećenijih turističkih destinacija i znamenitosti Albanije. Grad u kome je živeo čuveni albanski junak Skenderbeg. Njene, kaldrmom popločane ulice vode do čuvenog starog bazara Kruje, u kome se nalazi mnoštvo radnjica sa autentičnim tradicionalnim suvenirima. Ostavština je osmanske kulture u Albaniji, a do danas je uspeo da očuva duh, izgled i namenu koju je imao pre više stotina godina. U neposrednoj blizini nalazi se i bazarska džamija iz XVI veka.

Hrana i piće 

Nismo mnogo toga probali od hrane i pića u Albaniji u Draču su uglavnom odlične picerije tako što je i logično s obzirom da im je Italija blizu. Ono što su nam predložili je da probamo kolač koji je njihov specijalitet "Tri leće" - ili tri mleka ako sam dobro shvatila. Iako ima mnogo “uvezenih” vrsta kolača i slatkaiša, Albanci su ipak, verni tradiciji i tradicionalnim jelima. Mnogo je imitacija trileće ali u većini slučajeva, sačuvan je originalni recept … Trileća je na svakodnevnim menijima i prema njihovim rečima veoma lako se pravi. Ukus je savršen :)





I naravno ne treba propustiti degustaciju i obavezno kupiti kao suvenir čuveni Skenderbeg konjak :



Moja grupa i ja smo više nego zadovoljni završili obilazak ove veoma zanimljive zemlje i uskoro planiramo ponovo put Albanije da otkrijemo još neke tajne najveće zagonetke Evrope.



 Ako želite možete nam se pridružiti već u novembru. Amigo travel tim i  Vaša Buba :)



уторак, 17. октобар 2017.

Još malo Istanbula

Još malo Istanbula, ili ono što nije moglo stati u prvi post da ne preteram 😉

Ne može se pričati o Istanbulu, a da ne pomenem hranu, leteće derviše, prinčevska ostrva i još par stvari koje prosto morate videti u Istanbulu. Istanbul je Mesto za zadovoljenje svih čula...

Istanbul istražujem već godinama i kao da izemeđu njega i mene postoji neka veza. Možda zato što živim u malom Carigradu, kako su nekada Užice nazivali. Nisam baš sigurna, ali što više idem u taj grad sve ga više volim i željno iščekujem kada ću mu se ponovo vratiti. Uvek tužna napuštam ovaj grad i već planiram povratak njemu. Mislim da će ovo moje pisanje o njemu privući neke ljude koji nisu planirali da ga posete da se ipak odluče, a svi oni koji su samnom putovali da osveže sećanja i opet požele krenuti.


Istanbul, je vrlo čudan grad na  Bosforu ili na Zlatnom rogu ili na Mramornom moru. Ima ga svuda gde god pogledate. Spoj raznih kultura, arhitektura. Jedna moderna ali opet i stara  metropola sa dušom. Grad od 15 miliona stanovnika možda i koji milion više 😉 Svi negde žure, svi nešto rade, svi nešto prodaju. Grad sa neverovatnom kuhinjom, mislim da će se i ovaj post izgleda odužiti imam još mnogo da vam pričam o Istanbulu .

Da krenem od Prinčevskih ostrva, da se vratimo malo u 19-ti vek ☺

PRINČEVSKA OSTRVA

Prinčevska ostrva mogu nazvati još i dobro čuvanom tajnom Istanbula. Ne žele baš masovni turizam na ostrvima. 
Pomenula sam u oredhodnom postu mora oko Istanbula i da se u Istanbulu more ne koristi za kupanje već samo za meračenje pred njega, ali šta kada neko poželi da se okupa u moru ?

Manje je poznato a se kod Istanbula nalaze takozvana Prinčevska ostrva, a na najvećem od njih Bujuk adi su i najbliže plaže. 


Bujuk ada je najveće od ukupno devet Prinčevskih ostrva, a s površinom od svega pet kvadratnih kilometra, dobra je destinacija za svakog turistu željnog zabave i aktivnog odmora. Na samom ostrvu nema automobila,  jedini koje ćete videti su policijski. Zato je iznajmljivanje bicikla ili kočije dobra stvar, ako želite da obiđete ostrvo. Ja pošto nisam baš tip koji voli bicikle iznajmila sam kočiju i polako se vratila u 19-ti vek. Uživala sam u obilasku ostrva :)



E sad kako doći do ostrva. Iskreno najbolje organizovano sa agencijom, onda imate kompletan servis vožnju brodom, vodiča, kočije i najkvalitetnije obiđete sve što treba videti na ostrvu. Ukoliko ipak želite sami da posetite ostrvo procedura je sledeća:
Prinčevska ostrva su smeštena svega sat i po vožnje trajektom od Istanbula, a za kartu vam je potrebno oko 10 turskih lira. Brod kreće iz luke Eminonu prema Bujukadi, kroz Kadikoj ( gradić na azijskoj strani koji takođe treba obići, a o njemu pišemmalo kasnije).Sama vožnja je veoma zanimljiva, a celim putem će vas pratiti galebovi ;)


Tarjekti voze na svakih sat vremena, a savatujem da po povratku ne čekate poslednji brod, već idite barem na predposlednji jer se može desiti da svi putnici neće stati na brod pa ćete morati da prenoćite na ostrvu. Poslednji brod prema Istanbulu kreće u 22h i 15 min.



Kada kočija krene iz luke vrlo brzo ćete primetiti predivne kuće i vile. Većina kuća ovde je izgrađena u otomanskom stilu.
Uz građansku arhitekturu ovde ćete pronaći brojne crkve i dva samostana koji su otvoreni za posetioce kao i Manastir Sv. Đorđa. Poseta ostrvu se zaista isplati. Ono pruža jedinstven doživljaj koji je potpuno drugačiji od onoga što ćete pronaći u centru Istanbula. Tišina i mir, svež vazduh i miris borove šume samo će još više upotpuniti vaš doživljaj.

A ako se sa ostrva vraćate u večernjim satima uživaćete u jednom od najlepših zalazaka sunca.


Kultura i ljubaznost ljudi u Istanbulu su uvek putnicima najjači utisak. Nećete ih videti da sede i gledaju okolo ako nemaju trenutno mušterija. Kulturno ih pozivaju u svoje radnje, u restorane, nešto čiste, nešto rade ali svakako time žele da privuku mušterije.
Inače, ništa više nije tako jeftino kao nekad , sve je manje cenkanja, uglavnom su fiksne cene, ali izuzeci postoje, tako da ako ste iz Srbistana, kako oni kažu, možete ostvariti posebnu cenu i još neke pogodnosti. 

Za vožnju po Istanbulu vam preporučujem javni prevoz, jako dobro organizovan i sve se može platiti jednom karticom. Ja uvek kupujem Istanbulkart može se dopuniti na svakoj trafici i koristiti je za sve vrste prevoza, pa i za neke druge stvari kao sto je naprimer javni toalet pa i neke ulaznice se mogu sa njom platiti. Čini mi se ponekad da sve može da se plati sa njom.


Šta još videti u Istnbulu što nisam pomenula u predhodnom postu 

Arheološki muzej 

Muzej se nalazi  pored Topkapi palate, blizu Gulhane tramvajske stanice spada u jedan od najznačajnijih arheoloških muzeja na svetu. Mada se meni čini da sve ono najvrednije što se trebalo naći u ovom muzeju odavno je odneto po svetu. Najviše eksponata iz Turske i Istanbula ima u Berlinu pa i drugim arheološkim muzejima po Evropi. Turci su od Mehmeda II Osvajača  počeli da skupljaju umetnička dela i pretvorili to u svoju tradiciju. Za obilazak ovog muzeja potrebno vam je minimum 2 sata. Pruzemlje ima 20 velikih izložbenih holova, a prvi sprat 16. Nakit, knjige, sarkofazi iz kraljevskih grobnica kod Sidona, nešto predivno, toliko staro a sačuvano... Zanimljiv je naročito sarkofag Tabnit ,u formi mumije sa egipatskim crtama lica iz 6 v p.n.e. Na donjem delu sarkofaga stoji da je to bio grob Peneptaha. Ispod je drugi natpis u kome  kralj Sidona, Tabnit kune svakog onog ko bi se usudio da dodirne ovaj grob.

Ovo je jedino što sam uspela uslikati u Arheološkom muzeju :(

Haseki Hurrem Sultan Hamam
Ovaj Hamam je poznatiji kao kupatila Aja Sofije. Nalaze se između Aja Sofije i Plave džamije. Izgrađena su po naređenju Rokselane, žene Sulejmana Veličanstvenog, čuvene Sultanije Hurem. Rad su čuvenog Mimara Sinana. Ovaj Hamam obično predložim kao mesto za pravo opuštanje.

Sulejmanija-džamija 

Kad smo već kod sultanije Hurem, treba pomenuti i džamiju Sulejmaniju. Džamija Sulejmanija predstavlja spomenik dvojici posebnih ljudi, Sulejmanu I  sultanu koji je doveo svoje carstvo do zenita i Mimaru Sinanu, njegovom arhitekti, koji je za njega gradio pored ove i najveću -Selimiju u Jedirenu, brojne palate, hanove, akvadukte, mostove  i slično. Gradnja celog kompleksa trajala je 7 godina. Džamija ima 4 minareta. Istočno od džamije nalazi se mauzolej Sulejmana i njegove žene sultanije Hurem, kao i skromni grob velikog neimara Mimara Sinana koji se nalazi ispod džamije. Džamija ima prelep položaj nalazi se iznad zaliva Zlatni rog. 


Kafić i vidikovac Pierre Loti

OvoOvaj vidikovac je  jedan od najlepših vidikovaca na svetu, u različitim dobima dana i godišnjim dobima, potpuno drugačiji pogled, a svaki put podjednako lep.
 Kafić koji nosi ime književnika Pjera Ljotija, Francuza koji se zaljubio u Istanbul i tu zauvek ostao, a ovo mesto je jako voleo. Kao pomorski oficir mnogo je putovao i dela mu obiluju egzotikom. Kao veliki turkofil, u Prvom balkanskom ratu izražavao je simpatije za Osmanlijsko carstvo, ali je posle bugarskog prepada na srpsku vojsku u Drugom balkanskom ratu i kasnije u Prvom svetskom ratu, pohvalno i s neskrivenim divljenjem pisao o Srbima i Crnogorcima. Ostala dela: ''U haremu'', ''Lotijeva ženidba'', ''Mornar'', ''Gospođa hrizantema'', ...
Pjer Loti voleo je Istanbul, Zlatni rog, Ejup i ovu kafanicu na bregu. Kažu da j Loti u ovoj kafanici na Ejubu sedeo mesecima i pisao "Azijadu". 


                                                          Vaseljenska Patrijaršija i kvart Fener

Kada ste već u ovom delu grada pre ili nakon posete vidikovcu Pierre Loti ne treba propustiti posetu Vaseljenskoj Patrijaršiji. Ovo mesto najviše volim posetiti za Uskršnje praznike tada j eprosto veličanstveno biti na ovom mestu.
Vaseljenska Patrijaršija (Carigradska patrijaršija) jedna je od 14 autokefalnih pravoslavnih crkava i može se reći centar svih pravoslavnih crkava širom sveta. Zahvaljujući caru Konstantinu, koji je Konstantinopolj učinio prestonicom Istočnog rimskog carstva, stekla je izuzetnu crkvenu i političku važnost. Sedište patrijaršije je u Crkvi Sv. Đorđa. Crkva se nalazi u grčkom naselju Fener i opasana je visokim zidinama. Iako je originalna crkva imala velelepnu kupolu, kao svaka hrišćanska crkva, u rekonstrukciji crkve u 18. i 19. veku ona nije obnovljena, pa crkva nije natkrivena „svetim lukom“. Nakon pada Konstantinopolja, hrišćanske građevine nisu smele da nadvisuju muslimanske. Unutrašnjost crkve je bogato ukrašena, sa izvanrednim zlatnim ikonostasom koji prikazuje detalje iz Hristovog i života drugih svetaca i hrišćanskih mučenika. Najznačajnija relikvija u crkvi je stub crne boje u njenom južnom delu, za koji se veruje da je stub za koji je bio privezan i na kom je šiban Isus Hrist pre raspeća na Golgoti i da ga je u Konstantinopolj donela Konstantinova majka, carica Jelena.


                                                      Sada malo posete Azijskoj strani Istanbula

Za ovu avanturu potreban vam je skoro ceo dan ako želite posetiti bar dva mesta. Ja obično svratim u Kadikoy  i Uskudar. 

Uskudar

Do Uskudara možete doći na dva načina ili sa Aksaraja metroom tačnije metroom koji ide ispod Bosfora ili trajektom iz stanice Eminonu.
Turistima je Uskudar  uglavnom nepoznat. Nalazi se na azijskoj strani Bosfora i meni je jedan od najatraktivnijih delova Istanbula. To je deo grada sa mirnom atmosferom i nekoliko vrlo lepih primera otomanske arhitekture.
Mihrimah džamija nalazi se preko puta glavnog  pristaništa tačnije kada izađete ili iz trajekta ili metroa prvo ćete nju ugledati. Smeštena je na visokoj platformi sa pokrivenin tremom na ulazu na kojem se često skupljaju stariji muškarci da razgovaraju i posmatraju svet koji prolazi. Preko puta se nalazi džamija Jeni Valide, izgrađena 1710. godine i zelni grob sultanije Valide koji liči na veliki ptičiji kavez. Činili džamija, izgrađena 1640. godine, svoj naziv dobila je po prelepim pločicama kojima je uređena njena untrašnjost.
Osim religijskih spomenika, Uskudar je takođe poznata šoping zona, sa starim bazarima u okolnim ulicama u kojima se prodaju tradicionalni lokalni proizvodi i sa odličnim buvljakom na kojem se prodaje stari nameštaj. U ovom kraju nalazi se veliki broj dobrih restorana i barova sa kojih se pruža divan pogled na Bosforski moreuz, luku i grad.
Ja po obilasku Uskudara najviše volim popiti Čaj na stepenicama koje se spuštaju prema Bosforu sa najlepšim pogledom na Devojačku kulu i istorijsko poluostrvo.

Kadikoy

U antičkom periodu bio je poznat kao Halkedon, a danas je najveći kvart (oko 510.000 stanovnika) u azijskom delu Istanbula, kao i njegov kulturni centar. U centru Kadıköya nalazi se Barlar sokagi, u prevodu ulica barova, koja živi non - stop, bez obzira na godišnje doba i doba dana.  
Zbog barova, noćnog života i skroz drugačije atmosfere nego u ostatku Istanbula ovaj deo grada me posebno privlači da mu se ponovo vraćam. 
Uređeno šetalište kraj obale i park, kao i kanal u kome se kraj brodića u parku ređaju stare, preuređene i neke novije vile, samo su neka od mesta duž kojih možete provesti popodne u prijatnoj šetnji.
Centar starog Kadikoja smestio se na poluostrvu čijim središtem, najvažnijim ulicama u istom smeru neprekidno kruži stari tramvaj. Tramvaj T 3 (Kadıköy - Moda Nostalgia Tramway), jedna je od dve linije istanbulskih starih tramvaja (drugi je mnogo poznatiji T 2, koji saobraća od jednog do drugog kraja pešačke ulice Istiklal).
Meni najinteresantniji je  centralni deo Kadikoja, sa mnogobrojnim lokalima, kafeima i restoranima u prizemnim delovima starih drvenih kuća, ali i izuzetno interesantna, jedna od najboljih zelenih pijaca Istanbula - Kadıköy Market.



Ples derviša ili leteći Derviši

Topla preporuka da jedno veče u Istanbulu rezervišete i za ovu atrakciju. Nećete se pokajati sigurno.
Derviši su članovi mističkog reda, a poznati su po svom plesu. Ples je zapravo deo njihovog rituala i traje dva sata, al za turiste uskaču tzv. pomoćni derviši koji će vas impresionirati i sa desetominutnim nastupom.

 Hrana i piće u Istanbulu

Za prave gurmane i one koji vole doživjeti neku zemlju kroz hranu, Istanbul je meka raznovrsne hrane. U nastavku ću vam napisati kratak  popis hrane koju ne smete propustiti kad ste tamo.
Kad god krenem put Istanbula obećam sebi da baš tog puta neću preterivati u hrani, jer svaki put najviše novca potrošim baš na hranu i piće. I uvek ista priča. Ne znam po čemu bih lakše mogla izraziti količinu kalorija koja se unese u organizam tokom boravka u Istanbulu, ali hrani u ovom gradu se prosto ne može odoleti.
O njihovoj kuhinji znam skoro sve, pratila sam i koji su to najbolji restorani, šta to baš treba probati dok ste tamo. I sve, ali baš sve počev od brze hrane, ulične hrane do najotmenijih restorana sve je za pamćenje. Na početku su me upozoravali na aromu loja u svakom jelu, ja sam ga osetila samo u Kokoreču u ostaloj hrani ne. Kažu pikantno, masno prljavo. Mogu nabrojati na stotine takvih radnji kod nas u Istanbulu na takve nisam naišla. Što se tiče kuhinje Istanbul prevazilazi sva očekivanja.
Popto sam tokom svog prvog boravka u Istanbulu najviše boravila po parkovima, na ulici i trgovima najčešće sam jela brzu hranu. E sad ta ulična hrana u Istanbulu je prava umetnost. Počeli smo od sendviča na Galata mostu od tek izvađene ribe na licu mesta spremljene i veomaaa ukusne. Tu sam već strah od trovanja hranom zaboravila :) Taj sendvič se zove Balik Ekmek – Jednostavno rečeno poseta Istanbulu nije potpuna ako kod Galata mosta ne probate Balik Ekmek, odnosno sendvič od ribe.  


Šta još probati redom ako se svega setim :)

Svakako moje omiljeno jelo u Istanbulu Kumpir ili prevedeno na srpski ogroman, beli krompir pečen na vatri sa svim mogućim začinima koje možete zamisliti : maslac, kukuruz, krastavci, masline, ... Najpoznatiji kvart u Istanbulu gdje ga možete kupiti je Ortakoy. Mada ga ima skoro svuda i na Trgu Taksim i na vidikovcu Čalmidža i  skoro svuda, a izgleda ovako :) I da obavezno tražite bar još jednu kašičicu ja uvek slomim bar dve ;)


Ono što obavezno treba probati ja obično već prvi dan boravka u Istanbulu probam, pošto većina mojih grupa obilazak grada kreće od vidikovca Čalmidža tu su savršene Gozleme. Gozleme – turske palačinke koje niti malo ne podsećaju na palačinke, punjene svime i svačime, a najčešće sirom i spanaćem. Ne možete ih promašiti jer ih turkinje pripemaju na svakom uglu ulice.


Kebab – mislim da ga ne moram posebno predstavljati. Mislim da ga svi dobro poznaju.



Lahmacun – ili ti  turska pizza – obično je od  goveđg ili jagnjećeg mesa, a posebna je po tome što je testo vrlo, vrlo tanko.


Kokorec – jelo koje sam ja probala jer mi je izgledalo zanimljivo. Rekli su mi da ga obavezno probam i to je jedino jelo gde sam osetila malo miris loja. Logično kada sam saznala sastojke. E pa sad sastojci su sledeći : pečena ovčija creva iseckana na komadiće sa paradaizom i sve skupa dosta začinjeno i posluženo u lepinji ili hlebu. Ne zvuči baš primamljivo ali verujte okus je odličan.


Kada sam isprobala sve predloženo od ulične hrane u Istanbulu. Malo sam počela istraživati i restorane koji nude nešto drugačiju hranu i jela koja prosto morate probati u Istanbulu. Tako sam zahvaljujući mojoj dragoj prijateljici Sabahat stigla i do restorana koji sam dugo pokušavala pronaći u Istanbulu pošto se ne nalazi baš na poznatim turističkim lokalitetima. Tražila sam restoran koji služi čuvenu jagnjetinu iz bunara. Ni sada se ne mogu setiti baš u kom se delu grada nalazi ni kako se zove restoran, ali svakako sam probala nešto što se skroz drugačije sprema i ima fantastičan ukus. Jagnjetina se sprema u zagrejanom bunaru, peče se uspravno tako da sav loj iscuri a ostane savršeno pečeno meso. Jedna sličica koja je nastala pre nego što je jagnjeta nestalo sledi u prilogu ;)




Sada da ne preteram baš odužih ovaj post ali bi trebalo svakako posebnu pažnju obratiti na Istanbulske slatkiše s tim što vas moram upozoriti na to da je u Istanbulu slatko baš slatko :)

Baklava, kadaif – baklavu takođe ne moram posebno predstavljati, a u Istanbul će je zavoleti i oni koji je ne vole. U raznim oblicima, raznim ukusima. Kadaif je sličan ukusom baklavi, a opet poseban na svoj način. Meni omiljena svakako sa pistaćima. Ima još jedno mesto na Egipatskom bazaru gde sam prvi put probala ne pečenu već prženu blakavu u štapićima i mislim da je 1 Tl komad, ako prođete nekada tim uličicama i osetite miris pržene baklave obavezno probajte.



Meni još jedna zanimljiva poslastica u Istanbulu su Mado sladoledi pravljeni od kozijeg mleka, sa divnim ukusima. Topla preporuka vredi svratiti i probati.

Ne bi bilo uredu ne pomenuti tradicionalni turski čaj i kafu.
Turci, inače mnogo više piju  čaj nego kafu - turski čaj i čaj od jabuke, najčešće. Turski çay se tradicionalno priprema sa dva čajnika koji stoje jedan na drugom. U donjem, većem, se prvo prokuva voda. Onda se u gornji, manji, stavi lišće čaja pa napuni onom prokuvanom vodom. Ovako se dobije veoma jak čaj koji se posle po ukusu razblaži sa ostalom prokuvanom vodom.
Turska kafa  je malo blaža od naše, odlične arome, u divnim  šoljicama, ako izaberete i divno mesto sa pogledom, uživanje za sva čula samo vodite računa kafa je kod njih uvek slatka ... 


    Toliko o Istanbulu. Iskreno se nadam da sam sa ova dva posta pomogla onima koji tek planiraju put Istanbula, a nekim starim putnicima osvežila sećanja na ovaj predivni grad.

    Uskoro neke nove priče o nekim drugim gradovima i zemljama :) 

    Vaša Buba

    четвртак, 12. октобар 2017.

    Istanbul iz mog ugla

        Posle nekoliko putovanja u Istanbul mogu slobodno da napišem jedno kratko upustvo za korišćenje Istanbula ☺

        Uh mislila sam da će biti kratko,al toliko toga imam da Vam kažem o mom omiljenom gradu tako da se plašim da uputstvo neće biti baš kratko 😉

    Nakon pravljenja rasporeda u agenciji saopštili su mi da idem za Istanbul.  Iskreno sam se nadala da ću ovog puta ići sa grupom u Pariz. Istok me u to vreme nije previše privlačio, ali kod mene je proradila želja da ga upoznam. Hvale ga mnogi koji su ga videli. Odlučila sam prvo na netu pogledati zanimljivosti i predloge i upustiti se u ovu avanturu.


    To je ta panorama koju sam ugeldala na netu kada sam počele istraživati gde to idem. i očarala me je na prvi pogled.

    Najviše volim kad mi je polazak direktno iz Užica, kao i ovog puta. Nakon nekih 16 sati vožnje koliko otprilike traje ovo putovanje zbog pauza i graničnih formalnosti. Ugledala sam grad u koji sam se zaljubila na prvi pogled.  Ipak, bojažljivo sam pratila okolinu, brinući kakav će biti susret sa lokalnim stanovništvom. Odveli su nas na vidikovac Čamlidža, s kojeg se vidi gotovo celi grad. Slika oku, uh ne može se baš opisati. To treba doživei. Gledam – ispred mene taj čuveni Bosfor, a tamo preko, naša Evropa. Već sam bila kupljena onim što vidim.


    Povratak je bio takođe veoma zanimljiv.Na ulicama ogroman broj vozila, svih vrsta i starosti. Kažu da ima oko 2 miliona auta registrovanih u Istanbulu (tablice s oznakom 34). Činilo se da su svi istovremeno u na ulici. Nepregledne guste kolone teku ulicama, nikad da se umore, da zastanu na tren. Ne možete shvatiti po kakvim pravilima oni voze, jer pravilo je – da nema pravila. Uzalud sam očekivala da se neko smiluje i upali žmigavac, da neko postupi po propisima. Ne, svi se istovremeno kreću, ubacuju bez reda, nema voznih traka, nema poštovanja prednosti. Važi zakon veštijeg. Usto pešaci se kreću kako kome padne na pamet, čak se ni ne osvrću prema vozilima. A o semaforima da ne govorim. Oni su tu samo zbog vozača. Koliko puta sam zažmurila očekujući ono najgore. Svi idu haotično, ali u tom haosu vlada savršeni sklad i maksimalna tolerancija. Nigde nismo videli nijedan udes, čak ni mali. Mislim da bi naši vozači u Istanbulu mogli puno toga naučiti. 

    Začudio me ogroman broj ljudi na ulicama, kao da je svih 15 miliona odjednom izašlo i hoda po gradu. Na sve strane beskrajne reke ljudi, kao košnica.


    A more u Istanbulu je posebna priča. Mora barem imaju na pretek – Crno more, Mramorno more, povezuje ih morski prolaz Bosfor. A u blizini je i Egejsko more. U kopno se duboko uvukao zaliv Zlatni rog.

                More u Istanbulu ne znači ono što i nama – kupanje, uživanje. Njima je to sredstvo za preživljavanje, plovidbu i ulov ribe. Plaže gotovo da ne postoje. Tek u skorije vrijeme su uredili staze uz obalu, napravili velike zelene oaze u koje dolaze na porodična druženja. Gledaju more, dive mu se. U parkovima se pali roštilji, peče meso, riba, i niko to ne brani.  Uživaju u blagodetima lepog vremena, i neradnog dana, pa merače po celi dan. Onako kako mi odavno ne znamo.

    Sultanahmet mejdan je mjesto gde turisti prvo idu. Tu su na jednom mestu okupljeni najznačajniji spomenici istorije: fascinantna Aja Sofija, nekadašnja vizantijska crkva, još iz vremena kad se grad zvao Konstantinopolis ili Carigrad. Po dolasku Turaka pretvorena u džamiju, a Kemal paša Ataturk je pretvorio u spomen-muzej.


    Aja Sofija 
    U vreme kada je podignuta, crkva Svete Sofije je bila najveća hrišćanska građevina na svetu. Sa svojom površinom od 7570 m2, ona je danas četvrta po redu, iza crkve Svetog Pavla u Londonu, Svetog Petra u Rimu i milanskog Duoma. Dugačka je 81 m a široka 70 m. Njena četiri potporna stuba visine su oko 25 m a visina glavne kupole 55,6 m. Skelet kupole je napravljen od 40 držača između kojih je 40 prozora. Celokupna građevina drži se na 107 stubova od kojih je 67 iznad a 40 ispod zemlje. Većina stubova je isklesana od zelenog mermera i roze porfira. Osam velikih stubova je doneto iz Artemidinog hrama iz Efesa, osam roze stubova iz Libana, a svi ostali su monoliti, a podne ploče su donete sa ostrva iz Mramornog mora. Iznad portala crkve je mozaik iz IX veka koji predstavlja Hrista na prestolu. U severnom brodu crkve nalazi se ‘ stub koji plače’od poroznog mermera koji apsorbuje podvodnu vodu i vlaga se mođe osetiti kada se u otvor stavi prst. Legenda kaže da je to otisak prsta svetog Grgura, a muslimanska da je ovo mesto na kome je jedan sveti čovek Islama pokušao da okrene celu građevinu prema Meki.
     nema stepenica, jer je vizantijska carica tražila ovako, da bi je lakše nosili do drugog nivoa..  


    Plava džamija-Džamija sultan Ahmeta

    Zatim tajnovita Plava džamija (Sultanahmet camii), iz 17. veka, jedina džamija u Turskoj sa 6 minareta. Ime dobila po brojnim ukrasima od plavog porcelana.
    Kao što možete videti na ovoj slici, koja je slikana ispred Aja Sofije, udaljenost između njih dve je 5 minuta hoda. Tako da se obilaze, takoreći, u istom nizu. Za ulaz u Plavu džamiju, pratite natpis turistički ulaz , koji je sa suprotne strane od ulaza na koji ulaze vernici, ulaz je besplatan, potrebno je da budete pristojno odeveni. Dobijate na ulazu kesu u koju odlažete svoju obuću, koju potom sa sobom nosite i dugačku suknju ako imate helanke ili minić, nekim ženama su davali i marame, sve to skidate i ostavljate na izlazu.
    Mladi sultan Ahmet, poznat po svom istančanom ukusu je hteo da nadmaši obližnju Aja Sofiju. Unutrašnjost je divna, dominira plava boja od divnih plavo-zelenih pločica od fajansa. Ovo je unikatna džamija sa 6 minareta. Krasi je i 260 prozora, koji propuštajući svetlost daju neku toplinu enterijeru.


    Hipodrom,Teodosijev obelisk,Konstantinov i Zmijski stub

    Tu je i Hipodrom, nekad služio za trke konja i kočija, sad na njemu 3 lepa obeliska i ‘Nemačka česma’, poklon Nemaca. Nedaleko je ‘Bazilika Cisterna’, najfascinantnija od svih stotinjak preostalih cisterni iz Konstantinovog doba. Tu je James Bond izvodio svoje filmske vratolomije.
    Sve se ovo nalazi na platou pored Plave džamije besplatno,nema ulaznica to je sve na otvorenom..
    Teodosijev obelisk sagrađen 1500 g.p.n.e. za vreme egipatskog faraona Tutmesa III. Ispisan je hijeroglifima. Donet je za vreme vladavine vizantijskog cara Teodosija Velikog iz Egipta a postavljen je za vreme vladavine njegovog sina Arkadija. Visok je  25 m
    Zmijski stub , koji se ranije nalazio u Apolonovom hramu u Delfima. Jedan od najstarijih spomenika u Istanbulu. Napravljen je 479.g.p.n.e. u čast pobede Grka nad Persijancima. Ovde ga je preneo Konstantin Veliki. Imao je visinu od oko 6,5 metara i 29 zavoja. Sastoji se od 3 spiralno isprepletane zmije. Pri vrhu se nalazila zlatna vaza  na glavama zmija. Međutim , danas je sačuvan samo središnji deo.


    Yerebatan-podzemne cisterne,Basilica

    Jerabatan Saraj ili podvodna cisterna.Ova podzemna palata je u stvari velika cisterna za vodu. Duga je 140m. Široka 78m. I visoka 8m. Ima 336 stubova na koje se oslanja tavanica iznad koje je ulica. Stubovi su poređani u 12 redova ( po 28 stubova ) tako da podseća na neku svečanu dvoranu. Sagrađena je u IV veku za vreme imperatora Konstantina Velikog (Niškog), a obnovljena u VI veku za vreme Justinijana I. Do nje je akvaduktom dovođena voda iz Beogradske šume pa odatle dalje po gradu.
    Ulaz je 10 lira, silazite stepenicama ispod zemlje, nailazite na mračnu, vlažnu, akustičnu, ogromnu dvoranu sa ogromnim stubovima, osvetljeni su  toliko da u vama probude maštu ili da pomislite da su neki horor filmovi baš ovde snimljeni:)...Meni se baš dopalo ovo mistično mesto..Iako je ovde akcenat bačen na cisternu za snabdevanje vodom, jasno je da je ovo bio neki antički hram, meduzina glava od par tona okrenuta naopako ...


    Palata Topkapi 

    S druge strane mejdana, tik uz samo more, ali naravno ograđena visokim zaštitnim zidom, proteže se Topkapi palata. Izgradio ju je sultan Mehmet osvajač u 15.veku, danas je poznati muzej, pod UNESCO zaštitom. Tu je bilo sedište Otomanskog carstva i sultana, preko 400 godina.
    Nju možete posetiti pre ili posle Arheološkog muzeja,jer su veoma blizu.
    Po mom mišljenju, Topkapi palata je  samo srce Istanbula i lokacijski i istorijski, tako da ovo mesto nikako ne smete propustiti...Građena je za vreme Mehmeda II Osvajača, od 1472. do 1478. kao nova palata tog vremena, na Rtu Seraljo, prvom od sedam istanbulskih brežuljaka. Stara palata je tada bila na današnjem Bajazitu, tamo gde je danas zgrada Istanbulskog univerziteta, i tamo su u to vreme slate sultanove miljenice koje su izgubile naklonost.
    Nalazi se na najlepšem delu Istanbula, na padini ispod koje se Bosfor sastaje sa Mramornim morem i gde se Zlatni rog odvaja od Bosfora. 
    Topkapi saraj je bio dvorac starih otomanskih sultana. 367 godina odavde se upravljalo moćnom Otomanskom imperijom. Posle zauzimanja grada na Bosforu, u zimu 1853. g. rezidencija sultana je premeštena u Dolmabahče .
    Kompleks palate Topkapi uključuje brojne lođe, paviljone, državne kancelarije, privatne odaje, vrtove (poznati vrt lala), biblioteku, riznicu ...Sedef, slonovača, zlato, dijamanti, sultanske  sablje, kaftani, odeća i raskošan nakit sulatana, zlatni presto sa smaragdima, na kome su otomanski sultani  sedeli za vreme bajramskih praznika, srebrno-zlatna kolevka ukrašena biserima, zlatni svećnjacu ukrašeni dijamantima, čuveni topkapi bodež sa tri velika smaragda kod drške i četvrtim koji služi kao poklopac za sat koji je u balčaku i koricama koje su od zlata ,a posute dijamantima...
    Neverovatna zbirka, neverovatno bogatstvo kao podsećanje na ono što je Otomanska imperija bila 600 godina...
    Nekada su delovi palate dolazili do današnje železničke stanice Sirkedži, ali su mnogi delovi nestali u požarima koji su harali Istanbulom u 19. veku, tako da je sadašnji ulaz u palatu tek neko drugo, treće dvorište nekadašnje palate koja je pretvorena u Muzej 1924. god i restaurirana više puta.
    Na kraju terase, s desna, pruža se veličanstven pogled na Bosfor i zaliv Zlatni rog. Tu je smešten Bagdadski paviljon, najlepši paviljon Topkapija. Zidovi Paviljona prekriveni su dekorativnim keramičkim pločicama a unutrašnjost kupole jelenskom kožom i zlatom. Ovde su, posle molitve, velikodostojnici ljubili skute sultanu smatrajući to najvećom milošću. Levo od terase, nasuprot prostorijama koje čuvaju svete relikvije, postoji prostorija za obrezivanje. U unutrašnjem delu muzeja, sultani su provodili najveći deo svoga vremena. Bio je običaj da svaki novi sultan sagradi za sebe novi letnjikovac. Najveću pažnju privlači letnjikovac sultana Mehmeda II u kome su smeštene neprocenjive vrednosti (smaragd težak 3260 grama, i dijamant od 84 karata).

    Harem u okviru Topkapi palate


    Ovde sam se najduže zadržala što se tiče palate, meni je  ovo mesto interesantno, intrigantno,akouzmemo u obzir sve ono što znamo i samo pretpostavimo ono što ne znamo.. Imala sam sreće, nija bila  strašna gužva u Haremu u trenutku moje posete, tako da sam se prepustila razgledanju i razmišljanju do mile volje, bez ikakvog požurivanja..Lepo za to vreme, veoma raskošno, al opet moj subjektivni osećaj kaže -----tužno mesto..250 odaja (nisu sve otvorene za posetu), brojne pomoćne odaje, kupatila, unutrašnja dvorišta, polumračna stepeništa idealna za noćnu zasedu opasnih protivnica..

    Prozori raskošno ukrašeni, ali ni ptica da proleti kroz njih..Samo sunčev zrak je mogao da uđe i izađe kad poželi, i naravno Sultan..Ipak je to bila ženska tamnica . Intriga i ambicija su vodile  glavnu reč i naravno sultanova majka..Njena raskošne odaje, govore o uticaju koji je ova žena imala nad svojim sinom, Haremom  i carstvom. Štapovi  na zidovima su služili za batinanje po tabanima krivih ali i nedužnih, regularno primenjivano na novajlijama. Nešto mi je bilo tužno u tom haremu, mora da je mnogo suza proliveno baš ovde . Robinje dovođene sa svih strana, otrgnute od svojih korena, same, bez znanja jezika, najčešće. Robinje-primorane na nemilosrdnu borbu da bi preživele, najčešće bi postajale svirepe ili ako to nisu mogle, ne bi ih više bilo..Lepota je u Haremu bila greh, nije bilo ravnodušnih , tako da su lepe robinje pre postajale plen ljubomornih žena nego što bi stigle da budu primećene od strane sultana..Glavni cilj, kako postati sultanova miljenica i roditi mu muško dete, a potom ako bi to uspele, kako sačuvati sebe i decu u životu , jer su trovanja i ubistva bila vrlo uobičajena stvar...Zvanično, oko stotinu šehzada (prinčeva) je ubijeno ili otrovano.

    Dolmabahče palata


    Turistima se pokazuje još jedan fascinantan objekat – Dolmabahče palača. Iznutra predivna, ali još su joj lepši vrtovi. I romantične kapije kroz koje se iz vrtova izlazi na kej uz more. Morate zastati i osetiti svu čaroliju tog mesta, pogledati na Bosfor i Aziju na drugoj strani, te se zapitati kako su živeli sultan i njegova brojna familija. Jesu li znali uživati u tim blagodetima, ili su nekima pogledi ostali zarobljeni iza kamenih zidova?
    Ako dolazite sa Sultanahmeta, Eminona, Sirkedžija, onda vam je najlakše da dođete tramvajem T2  do poslednje stanice Kabatas, upravo na slici i vidi se Dolmabahče od stanice još 10 minuta,, a Kad ugledate Sahat kulu znači da ste na velikoj kapiji palate,tj. na dobrom ste mestu.
    Moj savet ako je moguće da dođete u Dolmabahče u 9 ujutru, jer tada počinje sa radom , i tako izbegnete gužve koje počinju već od pola 11.. karte se kupuju ispred ulaza 20 TL za palatu i 20 za harem sekciju, ukupno 40 TL ne radi ponedeljkom i četvrtkom nemojte se premišljati, vredi svaku liru, jer unutra je takva lepota i raskoš kakvu verovatno niste nigde videli svako snimanje i fotografisanje zabranjeno tako da vam ne mogu predstaviti šta sve ima unutra pogledajte malo na netu slike a ja ću malo predstaviti vrt i dvorište palate, da zavirimo.

    Palata Dolmabahče se nalazi na evropskoj strani Bosforskog moreuza, na ulazu u Mramorno more, između Bešiktaša i  Kabataša. Današnja palata je izgrađena u vreme Abdulmedžita I (1839-1861). Sultan se zvanično uselio 7. juna 1856.godine  i tada je ova palata posle Topkapi palate, postala zvanična rezidencija otomanskih sultana. Dolmabahče je sagrađena po planovima arhitekte Bajlana, a tokom gradnje angažovani su istaknuti evropski umetnici i zanatljije. Sadrži 334 sobe, 25 salona. Stil je mešavina baroka, rokokoa i imperijalnog otomanskog stila. Nameštaj je uglavnom birao tadašnji direktor Pariske opere - Sešan ,pa je nameštaj uglavnom evropskog porekla. Zavese , tapeti, tepisi su iz carske fabrike u Herekeu, Turska. Utisak neviđene raskoši  produbljuju predivni parketi , masivna bogato ukrašena ogledala, prostrana kupatila , svileni tepisi, stolice pokrivene damastom, češki i engleski porculan , srebro, koža, zlato, sjajni engleski kristalni lusteri, od kojih je jedan težak 5 tona.  Prava kristalna palata iz bajke sa 600 umetničkih slika. Period vladavine sultana Abdulmedžita je obeležilo postepeno okretanje Otomanske carevine prema Zapadu. On je bio prvi sultan koji je plesao, prisustvovao pozorišnim predstavama u gradu. Širokih vidika, osećajne umetničke duše i naprednih ideja, ovaj sultan je umro prerano od tuberkoloze.

    Poslednje godine svog života u ovoj palati proveo je i otac Turske republike Mustafa Kemal Ataturk, i to u delu kojeg se celog života grozio, u sektoru Harema, koji naravno tada nije imao tu funkciju. Preminuo je 10. novembra 1938. u 9:o5 i tada su svi satovi u palati zaustavljeni na to vreme, na kome su i dan danas.

    Ova palata oduzima dah, proverite zašto...


    Ped kraj dana je idealno vreme da se popoenjete na  Galata kulu. Jedva se provlačeći pored brojnih znatiželjnika ka vrhu, oteće vam se uzdah divljenja pri pogledu na nepregledni grad. Jedva sam napravila nekoliko snimaka, a već su se upalila sva svetla velegrada.  Bila je to retko viđena čarolija. Prisustvo dva kontinenta koja povezuje isti grad, pogled je koji se ne zaboravlja.


    Galata kula

    Nalazi se i dalje na evropskoj strani Istanbula, samo je potrebno da kod trga Eminoni pređete Galata most, i praktično se popnete uz brdo..Naravno, postoji prevoz do Taksima, pa od Taksima se spustite do kule, jer je lakše silaziti nego se penjati (moj predlog).. Kula je na odličnom mestu, pogled sa vrha savršen-Istanbul na dlanu..Ulaznica je 10 TL , a na vrhu postoji restoran (do koga dolazite liftom),  gde se možete odmoriti od pešačenja, uz neko piće ili hranu..

    Poreklo kule je malo nejasno-po jednoj verziji sagradio je car Anastazije u V veku, ali je najverovatnije da su je ipak sagradili Đenovljani u XIII veku, otuda i njen drugi naziv Đenovljanska. Svrha joj je menjana tokom istorije, od osmatračnice, trgovačkog punkta, zatvora, do najlepše primene danas za turističko posmatranje divnog Bosfora i istanbulskih građevina..

    Bayazit trg,Grand bazar,Kapali čaršija

    Sve je ovo jedno pored drugog, veoma blizu Sultanahmetskih znamenitosti. 



    Kapali čaršija je ogroman pokriveni, veliki bazar, čitav mali grad sa svojim prolazima, kapijama, raskrsnicama, ima svoju džamiju, 21 han, 7 fontana, 1 bunar , 18 većih kapija, 65 ulica, oko 5000 radnji. Ovde se nalaze skoro svi profili trgovaca-zlatari, juveliri, krojači, krznari, graveri i ostali. Zatvara se uveče u 19 h.
    Tumaranje Kapali čaršijom je uglavnom obraduje sve turiste iz grupe. Mnogima je kupovina bila najvažniji razlog putovanja. Naročito je privlačno nadaleko poznato zlato i kožni predmeti. Ma tu se prodaje zaista sve i svašta: hrana, garderoba, obuća, tepisi, nakit, začini, suveniri …  Nju je 1461.godine sagradio Mehmet Osvajač.


    Misir čaršija-egipatska pijaca začina (Mısır Çarşısı-Egyptian Bazaar)

    Slično je  i u Misir čaršiji, tj. Egipatskoj tržnici začina. Svi  se vrate punih ruku, vukući bezbrojne kese. Na tržnicama, kao i u većini trgovina, cenkanje je obavezno, dignuto na visinu umetnosti. Cena se nekad spusti i preko 50 %, pa i više.
    Kad krenete sa Bajazita ili iz pravca Sulejmanije, ka moru, sigurno ćete nabasati na veliku pijacu začina..Ako vam se čini da ste negde zalutali odmah pitajte za Misir Carsisi, i svako će vas uputiti.
    Ako ipak idete sa mora, tj. iz pravca Trga Eminonu, onda je jedan od ulaza sa desne strane od Nove džamije( na karti yeni Cami)..
    Izgrađena je 1660. godine na mestu stare Venecijanske pijace.
    Ovo je najbolje i najpovoljnije mesto za kupovInu rahatluka, kafe, lampi, nargila, tavle, džezvi, šoljica, čajeva, začina, orijentalnih mirisa ... 

    Krstarenje Bosforom
    Nezaobilazna ponuda turistima je i vožnja brodom po Bosforu. Sve ono što smo obišli s kopna, sad smo videli u nekoj drugoj dimenziji. I sjaj i beda ovog velegrada, sve je zbijeno i izloženo na njegovim dugim obalama. Azijski deo se ubrzano modernizuje, pa su između starih kućica nikle velelepne palate gradskih bogataša. A cena kvadratnog metra je među najskupljim na svetu. Svašta smo videli gledajući s broda, ali plaža nema nigde.

    Krstarenje Bosforom je najbolji način da bolje shvatite obale Istanbula, da donekle shvatite koliki je Istanbul, a najverovatnije da uvidite da ćete opet morati da dođete jer vam je mnogo toga ostalo.  


     Za dva sata koliko obično traje vožnja obišli smo obe obale Bosfora do mosta u nivou tvrđave Rumeli Hisar na evropskoj strani i Anadolu Hisar na azijskoj strani. Znači, obišli i evropsku i azijsku stranu sa mora, bez izlazaka na kopno.  Polazak ove naše ture je bio na pristaništu između Sirkedžija i Eminona..
    Kiz Kulesi-ovo ostrvce sa kulom i svetionikom je na mnogim slikama i razglednicama Istanbula, nešto kao simbol Bosfora..Dugo nisam tačno znala šta je na ostrvu, ali sam osećala da je nešto tužno..Tako deluje, usamljeno, ostavljeno..

    Devojačka kula
    Kula je sagrađena na stenovitom ostrvcu na ulazu u Bosfor iz Mamornog mora. Po legendi, vizantijski car je ovde poslao svoju kćer da bi je spasao od predskazanja da će lepa princeza umreti od ujeda zmije. Kula je nije sačuvala od smrti – devojku je ujela zmija sakrivena u kotarici sa grožđem. Druga legenda govori o Leanderu koji se zaljubio u prelepu sveštenicu Heru. Bilo ime je zabranjeno da su uzmu, pa ju je Leander tajno posećivao svako veče, plivajući preko moreuza. Da bi mu olakšala, Hera ga je čekala sa upaljenom bakljom na vrhu kule. Jedne olujne noći, kiša je ugasila baklju u Herinoj ruci a Leander se udavio. U zoru, Hera je videla Leandrovu iscepanu košulju kako pluta i bacila se u vodu. Tako su se ljubavnici sjedinili u smrti...

    Miniaturk ili Turska u malom

    Poželela sam videti jedno posebno mesto u Istanbulu, mesto koje uglavnom ne zanima druge turiste iz moje grupe. Miniaturk – Turska u malom. Na svoju ruku sam se prebacivala busevima i kombijima dok me nisu dovezli na pravo mesto. A onda sa uzvišenog podesta – pogled oduševljenja. Kao malo dete poskočila sam od sreće, kao da su mi poklonili željenu igračku.  Ispred mene je ležalo preko sto najvažnijih objekata iz Turske i ostatka Otomanskog imperija.  Među njima i mostarski most. Baš svaki objekat sam fotografisala, uživajući tako u bajkovitom svetu. Nerado sam krenula dalje, Istanbul je ogroman i toliko toga treba videti.

    Trg Taksim i Istklal Cadesi 

    Nikakav strah nikad ne osećam hodajući sama ulicama nepoznatog grada. I pored mnogo   ljudi oko mene, osjećala sam se sigurna, čak i pri  celovečernjem tumaranju po trgu Taksimu i  ulici Istiklal Cadesi.  A toliko su me upozoravali da moram biti jako oprezna jer se može svašta dogoditi. Nijednog trenutka nisam to osetila. Ne znam, ali u ovom gradu sam bila sigurna.  I lako sam se snalazila u kretanju po njemu, nema šanse da se izgubite u njegovim brojnim ulicama i sokacima.
    Na početku ulice Istiklal caddesi , smestio se trg Taksim, sigurno najvažniji u ovom delu grada, koga mi od milja zovemo ---Slavija Istanbula :)
    U centru trga nalazi se spomenik proglašenja Turske Republike iz 1928. god sa Ataturkom u središtu. Iznad Taksima prostiru se moderni kvartovi Istanbula --Harbije ,Šišli,Osman bej,Mačka..Ovde je sve moderno i nimalo slično onom Istanbulu sa druge strane Galata mosta.
    Istiklal ulica , od milja  zvana Knez Mihailova Isttanbula, glavna  arterija modernog Bejoglua, mnogo radnji, rastorana, butika, barova i reka ljudi koji se kreću..
    Ljudi su jako ljubazni, otvoreni, stalno vam prilaze, ali ipak u granicama pristojnosti. Nema više onog nekadašnjeg potezanja za ruke. Nude svoju robu, usluge, pomoć… Smeju se, pitaju odakle ste, mnogo njih je iz naših krajeva. Jedan mi taksista, videći da nosim plan grada,  nudio da me besplatno odveze gde god želim… naravno nisam pristala. Ali sam uz osmijeh obećala da ćemo drugi put, kad se sretnemo,  popiti crni čaj. Uvijek vam se na sve zahvaljuju i srdačno pozdravljaju. Čak i kad ih odbijete. Sva ta igra ulazi u trgovačke metode, koje su im u krvi. Znaju da je samo ljubaznost i pruženi osjećaj da ste jako važan kupac (osećaj odavno zaboravljen), ono što vas opet vraća u njihove trgovine i lokale.
    Uspela sam uživati i u turskom hamamu, pušiti nargilu, obići Prinčevska ostrva, gledati zanosni trbušni ples i tradicionalni ples derviša. Mnogo toga nisam stigla, bilo je premalo dana za sve ono što nudi ovaj zanimljivi grad. Ali uvek se tešimo onim ‘neki drugi put’.
                Kad dođe vreme odlaska, probudi se tuga. Setim  se kako sam nerado došla u Istanbul, a sad ga teška srca napuštam. Da je potrajalo duže, čini mi se da ne bih ni otišla iz njega.
                Suznih očiju uvek gledam ovaj megagrad dok odlazim. Uskoro sledi nastavak ako želite :) 
    Malo o običajima, hrani, izlascima Azijskoj strani ....

    Sofija - šetnja kroz istoriju

    Da vam iskreno priznam mnogo sam na putu, lepo vreme mami napolje i malo sam se ulenjila da pišem. Skoro sam opet bila u Sofiji i pošto m...