Kadinjača - Tara - Banjska stena - kućica na Drini - kanjon Đetinje

Kako je malo vodiču potrebno da opet bude srećan, samo mu dajte da radi svoj posao.

Kritikuju me odavno što sam zapustila svoj blog o putovajima. Pošto se slabo putuje možemo se podsetiti ovih dana na neka stara putovanja, ali i na neka nova po lepoj nam Srbiji.

Život čine male stvari, lepi trenutci i dragi ljudi, to je ono što se pamti i čini život. Hvala dragi moji na divnom danu 😘

Okolina Užica krije prelepe prirodne krajolike koji će vas ostaviti bez daha i sigurno postati destinacija kojoj ćete se iznova vraćati. Jedna od njih je i vidikovac Banjska stena, jedno od najpopularnijih izletišta Nacionalnog parka Tara.

Ime ovog vidikovca je poteklo od Banjskog vrela koje izbija u njegovom podnožju. Kraško poreklo ovog izvora obezbeđuje temperaturu od 4 stepena celzijusa. Potopljeno je izgradnjom jezera Perućac, a u prošlosti se koristilo kao zimski izvor tople vode koji su stanovnici Tare koristili za svakodnevnu upotrebu.

Prijatnim pešačenjem šumskom stazom ćete doći do proplanka sa kojeg se pruža nestvaran pogled na veštačko jezero Perućac i kanjon reke Drine.

Raširite svoje ruke, udahnite svež planinski vazduh i dopustite ovom prirodnom dragulju naše zemlje da vam se ureže duboko u sećanje. Ovaj izlet će izlečiti vašu dušu i ispuniti vas mirom i moćnom energijom prirode.

Obišli smo i reku Vrelo, poznatiju kao reka Godina. Duga je samo 365 metara i važi za jednu od najkraćih reka u Evropi. Pošto njen tok ima isto onoliko metara koliko godina ima dana naziva se još i „Reka godina“.
Reka Vrelo nastaje od jakog kraškog vrela Perućac na nadmorskoj visini od 234 metra u podnožju planine Tare. Voda Vrela potiče od dreniranih padavina sa prostranog krečnjačkog platoa Tare. Na kraju svog kratkog toka uliva se u Drinu vodopadom visine 14 metara.
Iako, vrlo kratka, ova rečica poseduje sve ono što imaju i one mnogo veće reke – veliki moćni izvor, jedan ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj obali, jednu levu pritoku u vidu bistrog potočića, naselje na levoj obali, tri mosta, mini hidroelektranu… Iznad same rečice nalazi se istoimeni restoran sa predivnom terasom. Na žalost u zadnjih par svraćanja u ovom restoranu nismo bili baš oduševljei uslugom. Ali se svakako treba zaustaviti bar uživati u pogledu.
Drina sa rekom „Vrelo“ je u akciji izbora sedam srpskih čuda prirode u organizaciji Turističke organizacije Srbije osvojila prvo mesto.

Usput obilazimo i kućicu na Drini. Kućica na Drini je simbol Bajine Bašte i jedno od najpoznatijih obeležja reke kod Srba poznate i kao Zelenika, ali i celog regiona Podrinja. Ovaj bajkoviti prizor stene sa kućicom dok je sa obe strane miluje smaragdno zelena voda predstavlja najlepši početak upoznavanja sa Bajinom Baštom.

Valovita i neukrotiva Drina imala je običaj da s vremena na vreme u naletu neobuzadane snage odnese kućicu samo njoj znanim putem ali su bajinobaštanski entuzijasti uvek ubrzo postavljali novu, čvršću i lepšu koja bi odmah izazivala još veće divljenje i pažnju. Kućica na Drini je vremenom stekla toliku popularnost da više nije moguće ni prebrojati hiljade novina, televizija, internet portala i turističkih brošura koji svakodnevno donose priče, snimke i slike čuvene stenčice.

Ona je odavno prevazišla lokalni brend Bajine Bašte i postala jedan od prepoznatljivih srpskih simbola koji govore o lepotama naše prirode ali i o jedinstvenom skladu prirode i čoveka u našoj zemlji.

Po jednoj od narodnih priča iz ovog kraja glavni „krivac“ za nastanak stene na sredini reke Drine je srpski narodni junak Marko Kraljević. Želeći da pređe na drugu obalu Drine a da mu njegov čuveni konj Šarac ne ukvasi noge on je sa bajinobaštanskog vidikovca Crvena stena bacio ogromnu stenu u sami centar reke. Šarac je sa jedne obale skočio na novonastalu stenu i odskočio na drugu obalu Drine, a po pričama najboljih poznavalaca tajni ovog mesta na steni se i dan danas mogu videti otisci Šarčevog kopita.

Među spomenicima u okolini Užica posebno se ističe memorijalni kompleks na Kadinjači 14km od Užica. Spomenik je posvećen borcima užičkog Radničkog bataljona,  koji su se žrtvovali 29. novembra 1941.godine štiteći odstupnicu glavnini partizanskih snaga iz Užica ka Sandžaku.U znak sećanja na otpor branilaca Užica, 1952. godine otkriven je Spomenik – piramida pod kojim se nalazi kosturnica u kojoj su smešteni posmrtni ostaci većine boraca izginulih na Kadinjači.

O ovom značajnom događaju naše istorije svedoče i stihovi Slavka Vukosavljevića :

Ko te Užice ne bi voleo i bol i radost bio si grade,

i ko bi tebe sad preboleo bunom zasejan crveni sade.

Rođena zemljo, jesi li znala, tu je poginuo bataljon ceo,

Crvena krv je procvetala, kroz snežni pokrov, hladan i beo.

Godine 1979. otkriven je novi spomenički kompleks, kada je Radnički bataljon odlikovan Ordenom narodnog heroja. U autentičnom prostoru bitke na Kadinjači idejno rešenje monumentalne spomeničke kompozicije i zgrade Spomen-dom dali su vajar Miodrag Živković i inženjer arhitekture Aleksandar Đokić iz Beograda. U sklopu spomeničkog kompleksa, koji se prostire na površini od 15 ha, nalazi se Spomen-dom namenjen prihvatu posetilaca radi pružanja informacija o spomeniku i borbi na Kadinjači. U zgradi Spomen-doma smeštena je stalna izložbena postavka “Radnički bataljon i borba na Kadinjači” na prostoru od oko 150 m, sa preko 300 izloženih eksponata.

U jednoj od izložbenih sala smeštena je postavka “Užički kraj u NATO agresiji na SR Jugoslaviju”. Na žalost spomen dom uglavnom ne radi bar nedeljom kada najviše gostiju ima na Kadinjači. Ne postoji nikakvo mesto za osveženje u blizini sem česme u okviru kompleksa. 

Za moje prijatelje koji nisu imali priliku da malo više upoznaju užice za kraj sam ostavila šetnju kanjonom Đetinje.

Kanjon reke Đetinje, ukroćene sa tri brane, na samo nekoliko kilometara od Užica, krije nesvakidašnje lepote i retku i zaštićenu floru i faunu. Sve češće je odredište turista, a Užičani nastoje da njegove dragocenosti i prirodan sklad sačuvaju i promovišu.

U liticama iznad Đetinje, trasa "ćire" sa 14 tunela na deonici od desetak kilometara, probijena je 1925. godine. Uspostavljena je pruga koja je narednih pedeset godina povezivala ljude i granice.

A onda je stari "ćira" preseljen u muzej, ali su njegovim tragom krenuli planinari, izviđači, prirodnjaci, ribolovci i šetači.

I pruga koje više nema i reka Đetinja, koja više nije divlja, ispredaju priče i pozivaju na otkrivanje lepote. Tu, nadomak grada, nekim čudom, sačuvano je mnoštvo retkih biljnih i životinjskih vrsta, vodopada i virova, bez problema pecaju se i pastrmka i mladica, ali u režimu - uhvati i pusti.

Raj za eko-turizam, smatraju oni koji vole klisuru i reku, a žele da ih sačuvaju.

Entuzijasti su, o svom trošku, očistili i uredili izvorište lekovite vode u Donjoj staparskoj banji,i već godinama brinu o njenoj zaštiti.

Ka klisuri, sada vodi lepa šetačka staza , na kojoj su osvetljeni tuneli do Rajskih otoka, omiljenog užičkog kupališta. Klisura postaje dostupnija, a Zavod za zaštitu prirode Srbije, je, na zahtev Grada, uradio studiju, kojom se predlaže njena zaštita, kao predela izuzetnih odlika.Oni koji su je pohdili, znaju da to, zaista, i zaslužuje.

Obećavam dragi moji da ću od danas biti malo aktivnija, da bar slikama i pričama o putovanjima, mislimo o onome što nam svima sigurno sada nedostaje, a to su putovanja. Voli Vas Vaša Buba, do novih druženja.