Opet sam se malo olenjila da pišem, ali su me opet senzacionalne vesti naših novinara vratile u formu.
Kupanje na bosanskom Jadranu, sa obilascima Sarajeva, Mostara, Počitelja i vodopada Kravice, da ili ne. Ja sam se odlučila za da i sa par drugarica se odmah čim se ukazala prilika uputila ka Neumu.
Prolazila sam kroz Neum više puta ranije, ali onom klasičnom rutom od Mostara ka Dubrovnik sa dva prelaska granice na par kilometara. Ručali smo sa grupama, par puta u vansezoni i prespavali u Neumu, a o letovanju i kupanju do sada nismo ni razmišljali. Pošto je ova godina takva kakva jeste tražili smo način da odemo kolima na more posle svih zatvaranja granica okolo. I tako nam je Neum pao na um.
Pošto uvek dobro proučim sve unapred, tekstovi o putovanju ovom alternativno rutom nisu mnogo obećavali. Mi smo se odlučili da iz Užica krenemo putem preko Višegrada i Tjentišta. O Tjentištu sam više pričala u Sevdah vikendu. Kraći predah smo napravili kod spomenika i nastavili preko Stoca za Neum.
Noćna vožnja i u ranim jutarnjim satima dolazak na plažu u Neumu. Neverovatna gužva, što bi rekli naši novinari. Iz priloženog se vidi da nema mesta na plaži. Pa naravno dragi novinari da je gužva vikendom kada se nema gde drugo otići, ali ako se porani očekuje vas ovakav prizor kao na slici iznad.
Malo reči o samom Neumu. Otkud Bosni i Hercegovini more? Pitala me pre neki dan jedna gospođa koja je kako kaže ceo svet obišla. Pa da malo pojasnimo.
Poluostrvo Klek, na kome se nalazi ovo letovalište je podeljeno između Fedracije Bosne i Hercegovine, kojoj pripada manji deo i susedne Hrvatske, čiji deo je po površini veći.
Zvanično je nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, upravo grad Neum, odnosno taj deo polusotrva Klek pripao Hercegovačko – neretvanskom kantonu, koji se nalazi u sastavu Federacije Bosne i Hercegovine. Tako je i Bosna dobila izlaz na more.
Kada se Hrvatska odcepila od tadašnje Jugoslavije, njoj je pripao veći deo teritorije ovog poluostrva, dok je samo godinu dana kasnije drugi deo ovog poluostrva zvanično pripao Federaciji. Sve do tada je Klek pripadao Jugoslaviji, a počev od 1922. godine.
Što se tiče smeštaja u Neumu treba napomenuti da njega najčešće posećuju ljudi iz okolnih mesta, a najpre Sarajlije. Zato i jeste naročita gužva vikendom, čisto da budete spremni. Ali nije to ništa veća gužva nego u bilo kom drugom letovališta u Crnoj Gori ili Grckoj gde naš narod uglavnom letuje.
Ovo je slikano pre par dana u subotu kada je svuda preneto da je u Neumu nenormalna gužva, naročito na šljunkovitim uvalama. Pa procenite sami. Na betonskoj plaži je mesta bilo više nego dovoljno i za socijalnu distancu.
Postoji i nekoliko hotela u Neumu, a cena smeštaja u njima je svakako niža nego u Crnoj Gori u istom terminu, a hoteli su uglavnom odlični.
Plaža je lepo uređena, ali se pojedini turisti žale zato što, praktično nema mesta na plaži, gde turista može da stavi sopstveni peškir, jer su lokalni ugostitelji iznajmili plažu i na njoj nude korišćenje ležaljki i suncobrana uz određenu nadoknadu.
Budete li želeli da iznajmite ležaljku, biće potrebno da platite oko 300 dinara i to za jednu. A isto toliko će vas koštati i ukoliko odlučite da iznajmite suncobran.
Između 100 i 150 dinara košta kafa, a sokovi su nešto skuplji i cene im se kreću u rasponu od 150 do 200 dinara.
Cene su uglavnom pristojne i nisu naglo skočile zbog povećanog broja turista kao kod nas.
Letovanje u Neumu da ili ne?
U pitanju je prilično malo letovalište, te u tom smislu svakako ne bi trebalo da imate neka naročita očekivanja.
Obično se u Neumu lepo provedu penzioneri i porodice sa decom, dok se tinejdžeri i mladi ljudi mahom žale na manjak provoda u tom letovališta. Nema ludog noćnog života kao u Budvi npr, mada mislim da ga ove godine nema ni tamo.
Prednost boravka u ovom bosanskom letovalištu je sigurno njegova blizina. U svakom slučaju se radi o letovalištu koje je za ljude iz naše zemlje odlična ideja, jer se nalazi na svega 300km od Užica, pa je potrebno svega par sati vožnje automobilom da biste stigli do mora. Ove godine sem Egipat i Turske avionom i nemamo neki drugi izbor. Svakako za one koji idu na more zbog mora topla preporuka.
Odlučili smo se za povratak iz Neuma da idemo preko Mostara i da tu noćimo jednu noć.
Prvo mesto gde smo svratili je Počitelj.
Nobelovac Ivo Andrić nazvao ga je «grad od kamena». Počitelj je prelepi otomanski srednjovjekovni gradić smešten na levoj obali Neretve na oko 30 km od Mostara. Na ovom mestu, Kralj Tvrtko izgradio je tvrđavu 1383. godine, koju su Turci osvojili 1471., što se vidi iz mnogobrojnih spomenika osmanskog perioda, kao što su: Hadži-Alijina džamija (XVI vek), Šišman-Ibrahimpašina Medresa (XVII vek), hamam i javna kuhinja (“imaret”), restoran (“han”) i Sahat Kula, izgrađena na vrhu brda uz koje se grad uzdiže. Počitelj je pravi muzej na otvorenom i mesto u koje posebno vole doći brojni umetnici, čija im magija pomaže u traženju inspiracije za svoja dela.
Šetnja kroz uličice Počitelja nezaboravan je doživljaj. Kao i bosanska kafa u kafani na ulazu u Počitelj "Stari grad".
Iz Počitelja polazimo ka Mostaru gde nas je dočekala uvek nasmejana Almira. Vlasnica hotela i turističke agencije Almira. Njen hotel u srcu stare Mostarske čaršije i njen osmeh nas uvek svrate u Mostar.
Hotel Almira je smešten u srcu Mostara, na svega par koraka od Starog mosta, koji je pod zaštitom Uneska. U ponudi ima elegantno uređene i klimatizovane sobe sa besplatnim bežičnim internetom. U restoranu u sklopu objekta služe se jela lokalne i mediteranske kuhinje. Na raspolaganju je besplatna parking garaža sa video nadzorom.
A kada smo već u centru obavezno šetnja kroz čaršiju. Mostar se najviše razvijao i gradio za vreme Otomanskog carstva, a duh tog vremena najbolje se može osetiti u Starom gradu.
Ono što me sad posebno pogodilo da je grad u špicu sezone gotovo pust. Za petnaest godina koliko dolazim u ovaj grad ovo nisam doživela.
Sinonim za Mostar je Stari most, sagrađen po naredbi Sulejmana Veličanstvenog. Na ovom mestu nalazio se drveni most koga je 1566. godine zamenio kameni most. Da je glupost neuništiva, a most nije, uverili smo se nakon 427 godina njegovog postojanja, kada je 1993. godine srušen i napravljena granica između hrvatskog i muslimanskog stanovništva. Obnovljen je 2004. i od tada je na Unesco-voj listi svetske baštine.
Stojimo na mostu, dečko se sprema za skok u Neretvu, sa 20m visine. Skokovi su praksa u Mostaru od 1664. Na žalost nema turista, pa nema ko ni da plati za skok.
Sa jedne strane mosta nalazi se kula Halebija, a sa druge kula Tara. Izgledaju kao čuvari mosta. U Tari se nekada čuvala municija, a u Halebiji se nalazio zatvor, dok je danas u njima Muzej Starog mosta. Ispod mosta teče bistra Neretva, nekad zelena, nekad plava. Odatle pogled puca na nekoliko džamija, na kamene kuće iz doba Otomanskog carstva i cirade sa okolnih restorana. Mostar je inače dobio naziv po
mostarima – nekadašnjim čuvarima mostova i u ovom gradu postoji ukupno trinaest mostova.
Nalik najpoznatijem, Starom mostu, postoji i njegova manja verzija, Kriva ćuprija, sagrađena 1558. godine na ušću reke Rodobolje u Neretvu.
Baš kod ove Krive ćuprije se nalazi jedan odličan pub. Black dog Pub je moje omiljeno mesto u Mostaru. Zaduženi su za dobar noćni provod.
Vraćamo se u hotel. Dosta toga sam im isplanirala za ujutru.
Buđenje uz bosansku kafu kod Almire. I fenomenalan doručak.
Nakon doručka pokret. Vraćamo se do Čapljine i odlazimo do vodopada Kravice.
Teško je reći da li je ovaj dragulj lepši kada ga pogledate prilazeći mu s gornje strane dok njegovu punu lepotu još skriva zelenilo kojim je okružen.
Ili kada se niz stepenice spustite u njegovo podnožje, gde vas dočekuju slapovi visoki oko 25 metara, koji grade vodeni amfiteatar.
Ili dok se brčkate ispod vodopada.
Vodopad Kravice nalazi se blizu Ljubuškog. Stvoren je radom reke Trebižat. Preko sloja sige od dna do vrha vodopada izrasli su trava, mahovina, alge i lišajevi. Vredno posete i ponovnog dolaska.
Teška srca napuštamo vodopad i krećemo put Blagaja. Okolina Mostara je stvarno neverovatna.
Smaragdna voda u kraškom krajoliku, nad njom derviška kuća i čempresi. Ova zemlja svojom suštinom pripada Mediteranu, njegovoj jedinstvenoj, orijentalnoj verziji. Ovo je zapad Orijenta i Orijent Zapada.
Napuštamo Hercegovinu i preko Jablanice i Konjica dolazimo u Sarajevo.
O Sarajevu se ne mora mnogo pričati. Više puta sam o njemu pričala i rado mu se vraćam svaki put.
Naravno moralo se malo prošetati čaršijom. I svratiti na čevape. Moja omiljena ćevabdžinica Sport ovog puta nije radila, ali i u Petici nisu tako loši ćevapi.
Nadam se da nisam baš mnogo odužila.
Voli vas vaša Buba, do nekih novih putovanja 😘
Коментари
Постави коментар